ПРОКЛЕТ ЈЕ ЧОВЕК - ПРОПУШТЕНЕ ПРИЛИКЕ

"Проклет је човек и жуди за свим путевима којима није прошао", написао је Иво Андрић мислећи на мене. (Да ли је мислио и на тебе?)
Проклет је човек. Слажем се.
Некада давно, када сам мислила сасвим другачије, када сам слепо веровала да су могући и у животу и Раскољников и Кнез Мишкин и Алексеј Карамазов, била сам спремна да умрем за принцип. За поштење. Принцип је био моја догма. Догма која ме је скупо коштала. Платила сам цену.
Не жалим. Жалила не жалила, не би било другачије. Није могло да буде другачије.
Из принципа нисам обраћала пажњу на форму.
Требале су године да попустим и схватим колико је битна и колико небитна - зависно од случаја. Случај је некада био искључен и терали смо мак на конац. И дотерали.
Та ниска наших незнања или полузнања, предрасуда, прочитаних дефиниција и принципа у које се људи од крви и меса нису уклапали, прави и погрешни избори данас, са велике, огромне дистанце ткиво су наших живота.
Шта је све могло бити другачије?
Да ли смо бирали ми или само били бирани, можда никада нећемо докучити с места на коме смо данас.
Треба много талента за живот. И много слободе. Слободе избора.
Колико прилика нисмо ни уочили као прилике? А биле су нам пред носем. У неком пропитивању, у некој скривеној понуди, у скретању пажње...
Шта је данас другачије?
Порази изоштре нашу интуицију, искуство утврди одлуке, а време гради стрпљење да сагледамо брже и пажљивије, прозорљивије ситуације, људе и изборе. И то је резултат.
Невероватно је колико је неизбежно да нас пропуштене прилике искушавају и обавезно нам се врате, или се ми вратимо њима.
Заувек пропуштене се неће одазвати.
Само пропуштене ће, некако, ипак, просто судбински, банути пред нас да нам докажу да ли смо били у праву када смо их превидели, одбацили.
Увек ћемо добити другу шансу да их исправимо. Да их исправимо или се умиримо што смо били у праву када смо их препустили другима - да никад више не зажалимо.