КАД "ТЕХНОЛОГИЈЕ" ДЕРУ, ОДЕРУ

Вечити рат мога комшије са државом увек му се обије о врат. "Никад - очајава - као сад". Никад, куне се, није било горе.

Мој комшија је честит човек. Има солидну, веселу фамилију, темпераментну, што се каже. Често "јаче" затварају врата и у стану и од стана, и чују се, прилично. Навикли се станари, као да не примећују, јер је pater familias увек љубазан и лепо им се јави, пита за здравље, нешто сочно прокоментарише. Често у негативном контексту узима "ове", ове, као и оне што су већ били на власти.
Пре неког времена, узимајући и успут цепајући пошту, хвалио ми се како нема шанси да га "добије држава": "Е, неће, комшинице, мене".

Два лица правде

Једнога дана је покуцао на моја врата: "Помагај, комшинице".
Седне, бесан, избечен и прича ми. У време кад је, поучен политичарима који су бојкотовали државу и цепали признанице у Градској скупштини Ниш, насео, платио је, показује ми у бесу гужван и поцепан папир који сада пресује да бисмо могли да видимо, порез на стан за више година, са каматама које су се ономад још увећавале за 0,02 посто дневно - око 800 одсто више него што је износила главница!

"Мислиш ли да су они прошли као ја, комшинице? Нема шансе. Дошли на власт, мене притегли уза зид, себи опростили" - наставља он.

Камата камату стиже

После је остао без запослења, радио шта је стигао "на црно", наравно, опет за рачуне није стизало. Није стизало да се прехране и плате комуналије, а њему се усладило да, ето, некоме инати. За...човек државу, 'еј!
Стигну му, једна за другом, четири судске тужбе за дуговања "Инфостану".
Две приде од приватних извршитеља; једна је, тврди, заустављена, последња коју је примио забринула га је, па је с копијама рачуна приговорио за неосновано утужење.
На рачуну му стално "виси" неки дуг који расте, рецимо са 197 хиљада на 216 и све тако, "Ђаво однео шалу, комшинице".
Кад су му накарикали 304 хиљадарке, оде у "Инфостан", да види о чему се ради.

Извршење - на огласној табли суда

"Примили су ме љубазно, комшинице. До оног часа док нисам почео да вадим њихове признанице на којима пише да дугујем за два месеца, а тужили за годину. Не признају сопствени документ! Немају, кажу, то у компјутеру, па мени претиче, ја да намирим!" - прича мој комшија Божа.
Опет се наљутио.
Нађу они да им је то рачун без грејања, те године је, наводно, зграда у којој живи прикључена на даљинско, те су фактурисали накнадно, тако су нашли.
Оде мој комшија, сав зелен, да се у суду распита у којој су фази тужбе, да му не пусте извршење, не блокирају рачун, да га чудо не снађе. "Утеше" га тако што му препоруче да прати рад судске архиве на Вилиним водама или, ако му је ближе, на огласној табли Првог основног суда!
"Изгласали су, мангупи, да не морају ни да нас обавесте о ономе што нам се догађа, што нам подло иза леђа снују" - закључује забринути, честити рабочиј.

Омча у резерви

Оде поново, овога пута не у "Инфостан" већ у "Инфостан технологије". Технологије! - фркће.
Дугује Божа и јауче!
Нема ништа на рате. Нема никаквог умањења камата. А љубазни, љубазни, само што се не истопе, као да га дарују, а не деру му кожу, и то на живо.
"Комшинице, да напишеш да честити човек не може, не треба да живи, не треба да има децу, то му је неопростиво. А ако случајно остане без посла, задњи динар да сачува за јак конопац, да га навошти. Да деци не оставља дугове. Да их не укопа у земљу. Ионако су кажњени што их је сиротан родио!"

Доживотно дужан

Рефинансирао Божа прошлогодишњи кредит, на једвите јаде.
За 72 месеца дугује банци на име камата пола дуга.
Боји се само да га снага не изда, не закачи неку болест или остане без посла код газде.
"Сад морам да ћутим и да га трпим. То је мени моја Србија дала. КАМАТЕ, комшија, камате на живот. Ја, сирот, треба да исплатим за све оне крмке што седе и млате политике, док ми скапавамо.
Они "руке мију" једни другима.
За њих закони не важе..."

Глоба за сиротињу, част за "газде"

Платио је честити Божа главницу дуга "Инфостан технологијама" од 57 хиљада за који је тужен судовима 208 хиљадарки - четвороструко.
Приватним извршитељима за 17 хиљада - 99, седам пута више, чак и накнаде за извршење око шест хиљада, само да мирно спава, да не страхује.
И, најзад, 7.200 за новембар. Са каматом од 350 динара за кашњење од осам дана!
Кад пребије плату, остаје му 17 хиљада за живот, ионако "никакав, а како ће сада бити..."- готово јеца човек планина.
Не хтедох да му стајем на муку, нема му утехе. Упрегнуће се да ради више, да нађе још један посао код неког послодавца који ће држави утајити да га је примио. Подизаће тај чашу на неком коктелу и бити друштвено одговоран у друштву својих заштитника политичара, који су му ово омогућили. Порез на Божу никоме неће платити. Порез ће му опростити уз "нагодбу". Нагодиће се Божиним знојем и крвљу.
Хтедох да кажем Божи, па не рекох, да ме, иако сам вајна новинарка, са сталним запослењем и солидном платом, чека његова судбина.
Ал' прећутах. Доста му је.