ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ
Отишла је ћутке. Само она зна своје последње помисли, оне неизговорене речи. Зато, ваљда, на њеном последњем путовању, нико није смогао снаге да их од туге гласно изговори - њене последње речи или мисли, остале су само њене. Недокучиве свима онима који су се свесрдно трудили да олакшају, али свеједнако далеки, далеки колико су живот и смрт удаљени.
Отишла је без некролога. И зато га пишем.
Само љубав ствара и рађа кнегиње. А она је то била. Мезимица своје мајке, оца, брата, старије и млађе сестре, целе околине.
Имала је ретко префињен смисао за дружење - да угоди другоме, а не себи. Њена је радост била задовољство оних којима га је приређивала.
Врло је рано остала без мајке, али имала срећу да остане ушушкана у заштити старије сестре, коју ће уживати до последњег дана свог трагично и сасвим изненада угашеног живота.
Као и сви сирочићи гајила је илузије о великој љубави између девојке и момка. Што би наумила, то би и спровела. Из њене су се љубави изродила два предивна сина у која ће уложити мајчинство без остатка.
Била је одана, готово до смрти заљубљена и пожртвована супруга, добра мајка, бака, свекрва, снаха, одговорна и посвећена домаћица и велики лаф у срцу, што посебно памте генерације ђака које је описмењавала током свог четвородеценијског стажа.
Волела је одано и слепо, без остатка и предумишљаја.
Живела је увек своје снове, тежећи идеалном. С изузетним даром за лепо, остала је ненадмашна у ручним радовима, дотеривању и много пажње посвећивала и својој души и физичком изгледу. Остала је очувана, млада и лепа до самога краја, када је опака болест исцрпла њене душевне и физичке снаге. У највећим патњама, суочена са крајем свога суђенога века, поднела је судбину стоички, без уздаха и јадиковке, достојанствено ценећи живот и постигнућа: уредан, сређен и дом пун паметне и лепе чељади, од синова, присталих људи, до унука, паметних и блиставих, као што је будућност.
Није желела да икога својим неумитним одласком потресе. Своје је јаде подносила ћутке и само она зна како се растала са нашим светом, иако је била окружена љубављу и болом ближњих у последњем часу.
Могу рећи да сам је упознала у правом смислу те речи негујући је у болести. Увек сам је неограничено волела. Мојој љубави додала је дивљење својим држањем достојним краљице. Није дозволила да је ико жали због тешке и опаке болести која је задесила и на крају угасила.
Иако релативно кратко у средини далеко од завичаја, на последњи пут су је сем ближњих и родбине испратиле комшије, бројни пријатељи и познаници. Био је то пут дубоког наклона и поштовања, посут цвећем орошеним најискренијим сузама.
Застајала је кнедла у грлу, јер се све догодило тако брзо: борба моје драге и непрежаљене тетке Радмиле Јокић рођене Шијан (1943 - 2016) трајала је од тренутка када се сазнало за њену болест свега 38 дана. Тридесет и осам дана које никада нећу заборавити.
Богом нек' јој је проста и благословена сва милост којом нас је заливала и купала током свог овоземаљског бивања с нама и нека ми сада опрости што ме туга и њен одлазак неутешно боле и болеће док сам год жива. И то је записано негде у нашим звездама на небесима.
Почивај у миру, драга моја кетка Радо.
Нека те горе, далеко од свих болова и тегоба земних, на небесима на своја крила прихвате ангели.
Неутешна твоја сестричина Жана
Отишла је без некролога. И зато га пишем.
Имала је ретко префињен смисао за дружење - да угоди другоме, а не себи. Њена је радост била задовољство оних којима га је приређивала.
Врло је рано остала без мајке, али имала срећу да остане ушушкана у заштити старије сестре, коју ће уживати до последњег дана свог трагично и сасвим изненада угашеног живота.
Као и сви сирочићи гајила је илузије о великој љубави између девојке и момка. Што би наумила, то би и спровела. Из њене су се љубави изродила два предивна сина у која ће уложити мајчинство без остатка.
Била је одана, готово до смрти заљубљена и пожртвована супруга, добра мајка, бака, свекрва, снаха, одговорна и посвећена домаћица и велики лаф у срцу, што посебно памте генерације ђака које је описмењавала током свог четвородеценијског стажа.
Волела је одано и слепо, без остатка и предумишљаја.
Живела је увек своје снове, тежећи идеалном. С изузетним даром за лепо, остала је ненадмашна у ручним радовима, дотеривању и много пажње посвећивала и својој души и физичком изгледу. Остала је очувана, млада и лепа до самога краја, када је опака болест исцрпла њене душевне и физичке снаге. У највећим патњама, суочена са крајем свога суђенога века, поднела је судбину стоички, без уздаха и јадиковке, достојанствено ценећи живот и постигнућа: уредан, сређен и дом пун паметне и лепе чељади, од синова, присталих људи, до унука, паметних и блиставих, као што је будућност.
Није желела да икога својим неумитним одласком потресе. Своје је јаде подносила ћутке и само она зна како се растала са нашим светом, иако је била окружена љубављу и болом ближњих у последњем часу.
Могу рећи да сам је упознала у правом смислу те речи негујући је у болести. Увек сам је неограничено волела. Мојој љубави додала је дивљење својим држањем достојним краљице. Није дозволила да је ико жали због тешке и опаке болести која је задесила и на крају угасила.
Иако релативно кратко у средини далеко од завичаја, на последњи пут су је сем ближњих и родбине испратиле комшије, бројни пријатељи и познаници. Био је то пут дубоког наклона и поштовања, посут цвећем орошеним најискренијим сузама.
Застајала је кнедла у грлу, јер се све догодило тако брзо: борба моје драге и непрежаљене тетке Радмиле Јокић рођене Шијан (1943 - 2016) трајала је од тренутка када се сазнало за њену болест свега 38 дана. Тридесет и осам дана које никада нећу заборавити.
Богом нек' јој је проста и благословена сва милост којом нас је заливала и купала током свог овоземаљског бивања с нама и нека ми сада опрости што ме туга и њен одлазак неутешно боле и болеће док сам год жива. И то је записано негде у нашим звездама на небесима.
Почивај у миру, драга моја кетка Радо.
Нека те горе, далеко од свих болова и тегоба земних, на небесима на своја крила прихвате ангели.
Неутешна твоја сестричина Жана
0 Коментари