ЦРНИ, НАЈЦРЊИ ПАС

У издању Нове поетике недавно је изашао први роман младог Земунца Александра Богосављевића  "Црни пас". Искрена, поштена, храбра књига, која приличи младости.


Писана у првом лицу, ова у нас ретка и готово јединствена исповедна проза, непосредно уводи у тему о којој се радије ћути - она говори о путу кроз пакао душе њеног аутора, снажно доказујући да психозе пажљиво бирају своје жртве, међу изабранима.
Писан из најдубље потребе, "Црни пас", жаргонска метафора за депресију, на велика врата у модерну српску књижевност уводи Богосављевића као вансеријски талентованог писца и њену велику наду. Његов стил је бритак, реченице јасне, мисли, зачудо, и у стању у ком су писане, свесне и бистре. Можда ништа од онога што је за својих 26 година учинио, Александра Богосављевића, неће комплетније приказати од његовог литерарног првенца. Ово кажем зато што је он заинтересован за свет у којем живи, итекако заинтересован у својој борби са ломовима душе, која не посрће, већ неустрашиво бира спасоносне вредности, смислену литературу, паметне, некада поетске, некада едукативне видео игрице, пробрану музику у владајућем окружењу неукуса, безвредности и кича. Млади Богосављевић је један од најрепрезентативнијих изданака своје генерације, цвет београдске академске средине, што, по себи, враћа наду у нове нараштаје.
Наравно, не само то, мада му елитистички универзализам исказан у првом литерарном делу качи епитет младог ерудите, будног у времену успаваних.
У "Црном псу", који се чита као поема, Богосављевић тка један монохроматски литерарни тепих описујући свој живот, који се у једном, за њега одлучујућем тренутку, променио из корена. Он описује своје тешко и болно суочавање са демонима, који су га препали када им се није надао. Његова борба је била дуга и страшна, али у њој, нажалост, није био усамљен. Не стрепећи од осуде околине и ближњих, отиснуо се у борбу - на 163 странице његовог текста можемо готово хронолошки пратити успоне и падове кроз које је пролазио. Описујући себи сличне младиће и девојке у установи за ментално здравље, млади Богосављевић ће отворити њене собе за ширу публику и успети да нам приближи тајанствени свет особа са душевним проблемима, са њих скинути тајну и учинити нам их блискима, разумљивима и изазвати емпатију. То и јесте био један од његових циљева - детабуизација, који ће до краја испунити.

Ако је тражио олакшање, надам се да га је нашао; ако је коме помогао, таквима је овом  књигом доказао да нису усамљени у свом паклу; ако је желео да остатак света промени поглед на његове сапатнике, преобратиће, сигурна сам, многе читаоце "Црног пса" у човекољупце. Желим му још много добрих књига, да га стварање испуни, обузме и покори, и, наравно, да му демони дозволе да нам их дарује.