СРПСКИ "ЛЕВИЈАТАН" - "РЕКВИЈЕМ..."

Млади српски режисер Бојан Вулетић (музичар и композитор приде) написао је сценарио и готово документарно направио свој други филм "Реквијем за госпођу Ј" , који, нажалост, у завршној селекцији жирија није номинован за овогодишњег "Оскара" за страни филм.
Филм је остварио запажен успех код публике на Берлинском фестивалу, као и на Фестивалу филмских остварења у Нишу.
Како можемо сазнати из штампе, аутор је инспирацију за свој други филм (после
пет година паузе од "Практичног водича кроз Београд са певањем и плакањем") пронашао у жени из свог окружења, жртви транзиције.

Сведеним и документаристичким филмским поступоком, Вулетић уводи у општу причу о српској свакодневици, која је непрестано на ивици трагедије, злослутна, необећавајућа, без сунчаног дана. Снимљен у сивилу Новог Београда, у амбијенту нове друштвене социјале, "Реквијем" је стереотип српског безнађа, у којем су избледеле успомене на неко боље доба, данас нема сутра, а све је потопљено у очај и беду - до неког тренутка, када главни јунаци ове драме, и опште драме национа, не схвате да између таквог живота и смрти ипак постоји танка нит, једва видљив процеп који их дели.
Да ли је пут у очај неминован?
У систему у којем је урушен сваки систем - неминовно, поручује аутор.
У систему у којем је сваки корак све очајнија и безнаднија потрага за овереном књижицом, потврди о радном стажу, приватном осигурању, било ком и каквом излазу само бездан револверске цеви са јединим метком у њему, пропаст и тежаштво ближњих свест о страховитом назадовању, само оне граничне ситуације - непрестано избегавање смрти отрежњује.
И то се догађа главној јунакињи, која је некада имала живот, стан, ауто,посао, породицу и брачног друга, да би очи у очи са привидима и нестанком једне по једне ствари са овога списка, схватила да је беспомоћна, сувишна чак и себи и једини излаз видела у одласку из тог и таквог света.

Није госпођа Ј. усамљена - она је прототип хиљада жена у Србији са истоветном судбином, и не само жена. Она је колективна депресија и успаваност национа коме непознате "силе" одређују судбину, живот и смрт.
Као и слика, дијалог је сведен, природан и усредсређен на битно, јер тужни људи не говоре много,а ако ипак прогове углавном сикћу, као што то чине несрећне ћерке госпође Ј.
Природан филм, у основи трагичан, који по крају драме дели породице у Србији, у многоме подсећа на познатијег "Левијатана" руске продукције из 2014.године.
И, да, треба желудац да се одгледа овакав филм. Он има јаку усисну моћ и делује онако како делује истина.
Довољно нам је тешко да нам треба огледало. Јер, већ данас или сутра, ту смо и ми у реду за "Реквијем". Уколико се нешто не промени...