U ČEMU JE PROBLEM?
U uvredljivom praznoslovlju - gomili reči, obećanja, brojki iza kojih ne stoji ništa, razvaline, pepeo.
Za rešavanje bilo kog problema, neophodno je uočiti da on postoji, suočiti se s njim, i što je moguće stručnije razmotriti njegovu rešivost; ako je rešiv - načine i metode da se stvari dovedu u normalu.
I tako je otkad je sveta i veka.
Samo smo mi izgleda žrtve logoroičara. Koji brkaju probleme u glavi sa problemima ostatka sveta, misleći da će ih rešiti lažima koje neumorno ispaljuju kao ćorke. Onih koji ostatak sveta, sem sebe i svojih, doživljavaju kao logor, a sebe najmanje kao upravnika. Svet je i moj, naš, nije samo vaš. Nemate tapiju.
Zavejava sneg, sve blokirano, ali smo nekažnjeno izloženi teroru brojki: na hiljade lopata i stotine vozila raščišćavaju ulice, makar tamo gde prolazi gradski prevoz, samo mi haluciniramo i ne vidimo ih celu zimu. Pokvarena neka zima, a i sneg je požuteo, verovatno.
Pre će biti da vlada rezon - ko im *ebe kevu, nek' gaca stoka, a mi svakodnevno dužimo i isplaćujemo gorivo, dnevnice - kao da raščišćavamo sneg sa tih *ebenih ulica! I mi smo, verovatno, odrasli na veslu, sisajući ga. Ma, *ebem vam ja mater koja vas lažljive prevarante okotila!
Kad mi od izliva krvi u mozak umre kolega u pedeset drugoj godini, koji nije imao mnogo šansi da radi, koji se, verovatno, brinuo za sve oko sebe i sebe i bližnje jer živi gde živi, koji se, pretpostavljam zlopatio i kojeg su, verujem, prilično zlostavljali i u rodnom gradu i šire - imamo prava, mi koji smo ga poznavali da patimo i prozivamo. Da se osećamo ugroženima zbog desetkovanja. Nekada je životni vek novinara iznosio 45 godina, to su poslednji podaci iz Doma zdravlja u Siminoj ulici u Beogradu, jer smrt i umiranje su nam već 20 i više godina postali najbliži rođaci i jedina perspektiva. Životni vek novinara, te napotrošnije od svih potrošnih roba dok je Barbara Životić i njoj sličnih, nikoga više ne zanima. Naprotiv, treba da se skrati. Paljevinama, zastrašivanja, uskraćivanja posla. Možda ovo nije naša država!?!
O beneficiranom radnom stažu (staž i novinari, ho, ho, ho) novinara, izloženim mnogo većim rizicima čak i od policajca, koji na njega, naravno, ima pravo, ne treba ni govoriti dok imamo udruženja kakva imamo i sindikate kakvi su nam sindikati.
Dakle, bukvalno sve nam je kvazi.
 |
| Svakodnevni naslovi u domaćoj štampi |
I, kad otvoriš novine, pune hronike - gde sin budže iz Požarevca iz dokolice i besa izlazi s namerom da nekog izbode i usmrti nečije nedužno dete - znaš da će isti tata sve da upregne da spase svog naduvanog psihića - koji će, kako stvari stoje u ovom lošem scenariju - nastaviti, kad ćeš reći - DOSTA!
Otvoriš novine i daš deci da pročitaju, da se paze i dana i mraka. Tu treba da žive. A ti si mladost proveo zanoćivši bez straha u parku, na Adi ili u nekoj morskoj uvali! Pa, nije fer. Nije fer. Imali smo bezbednu zemlju. Pravosudje i policija, i psihijatrija moraju da brinu o nama. Mi smo ti zbog kojih postoje i koji ih plaćamo, odvajajući od usta.
Od one nedostižne plate od 500 evra.
500 evra koje odavno ima svaka afrička zemlja!
U zemlji u kojoj se mesečno zadužujemo za još jednu platu, koliko je neophodno da se pregura život u miniranim uslovima.
 |
| Ironija na svakom koraku! |
Demagozi, menadžeri, lažovi, vratite nam pojam o standardu, tad će ljudi raditi svoj posao. Pod ovim logorskim uslovima, sa minimalnim sledovanjem za nas da bi bilo za vas, začinjenim poniženjem, mobingom, zloupotrebom našeg podređenog položaja, oboleće od novih metastaza. A onda ćete se poklati među sobom ko će da radi.
Žalosno je, kao na ovoj fotografiji, gde su nove kolekcije za nas - u second handu!
U pravu su oni koji govore što gore, to bolje.
Bolje je blizu, samo ste se uljuljkali, opijeni sobom.
0 Коментари