БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН НАРОД

Био једном један народ. Био, и нема га више. Од њега је остала само руља. Стадо на повоцу. Ако се узјогуни, чим гонич (није то више пастир) подигне штап, оно се враћа у бразду.
Тужан крај, још тужнија дегенерација.

БЕЗ ЖИВИХ УЗОРА

Да ли смо биолошки презрели народ?

Наука је донекле дала одговор: најчистији ''српски'' ген сачувао се код ''бивших Срба'' Хрвата.

Вишевековним мешањем са освајачима, тај ген је модификован.

Како су онда могли да се роде толики великани, подвижници? Често се каже: ни малобројнијег народа ни више блиставих појединаца.

Ти блистави појединици, укључујући и странце који су се једноставно заљубили у нас и завештали и своје умеће, знање, имање и органе управо нама, са нама су прошли Голготу. У отаџбини неподржани, презрени и отерани, славу су најчешће стицали у далеком свету, који им је пружио шансу да направе каријере и далеко више вредновао њихово дело. Арчибалд Рајс је у Србији скончао разочаран, ''нашки'' стваљен на своје место и умро -од увреде неког бахатог војника.

Српска паланка не прашта успех и презире јаке, умне, мудре.Одвајкада. Она одстрањује све који не одговарају њеном просеку. Ако их не одстрани, отера, маргинализује их, а васксрава постхумно.

Ни један народ од овога није склонији забораву и презирању светлих узора, којима се клања свет.

Милунка Савић, војвода Радомир Путник, војвода Живојин Мишић, владика Николај Велимировић, у новије време генетичар светског гласа др Миодраг Стојковић и многи други, примери су који ни окаснелим кајањем не мењају наш однос према прецима поштованим у целом свету у садашњости.

Срби данас немају живе примере на којима васпитавају нараштаје.

ДИВЉЕЊЕ ЖАБОКРЕЧИНИ

Народ који је каљен да страдава за правду и веру, који је знао да бира пут свет(л)ости и више пута платио данак физичког истребљења, постао је себи највећи непријатељ.

Изопачено потомство погазило је ауторитет родитеља и гордо и неуко, тврдих ушију за савет, презревши врлину, похрлило гладно и жељно свему што лети.

Жабокречина у којој се коте крастаче постаје омиљена животна средина наше омладине. Они хоће све и хоће одмах, без стрпљења да у разореном друштвеном систему пронађу иједну тачку ослонца.

Разочарани и отуђени од својих корена, они блуде и одају се бекству у обећане земље, не желећи да уреде свој запуштени дом и запарложену окућницу. Бирају пречице, гледајући како то чине неуки и дрски отимачи плодова туђег зноја и рада, продавци магле и меса.

Ако им се не ''посрећи'', живот не цене и лако дижу руку на себе, повлачећи целу породицу за собом у очај и пропаст.

Када гледате суво дрво, коме на пролеће олиста ново грање, те га спржи пепелница, знате да неће дуго зеленети.

ДЕЦЕНИЈСКИ СТРЕС

Изложени сиромашењу у најсуровијој замисливој транзицији, без тла под ногама - које нам је извучено, деценијама под најтежим егзистенцијалним и егзистенцијалистичким стресом, умиремо као муве. Не продужавамо живот, већ пунимо гробља.

Борбу за достојанственији живот и праведнију расподелу, разуларени моћници, најгори међу нама, успели су готово да угасе. И ми чекамо смрт као одмор, без наде.

Гурани у торове, као стока, уцењени залогајем, посвађани и разеднињени по хоризонтали и вертикали, тетурамо као ошамућене утваре некада великог национа. Можда и најстаријег, па презрелог. 

Као што људи различито старе, неки као злато, с патином мудрости стечене животним искуством, неки као живи лешеви, тако се и народи гасе - неки безлично, налик праху, неки величанствени са сваком својом бором.

Бојим се да смо већ мртви у илузији спаса, фатаморгани живота.

Ретки одбијају да поделе илузије. Отворених очију гледају стадо које послушно иде испред својих гонича, не видећи литицу.