РЕАЛНОСТ УМЕСТО РИЈАЛИТИЈА

Група основаца - гурају се, псују сочно да постиђено сагнете главу док пролазите поред њих, бацају око себе испијене конзерве и пластику, кесу са недовршеним доручком, негодујући...Праве буку и застрашујућу ларму. Питање је само тренутка када ће ископирати ''Паклену поморанџу'' и напасти сваког ко им иде у сусрет.
Ако немају жртву над којом ће се ''истаћи'', наћи ће је у слабијима међу собом, или у дворишту школе...Тако постају велики у очима свог друштва.

Како се понашају кући? Најчешће бахато - родитељи се жале да им ништа не могу, надајући се да ће их то проћи; кажњавање не даје ефекта већ разбуктава агресију; много је прећутане и прикриване патње између четири зида - за њу ''систем'' нема другог решења до полиције, а ''своје се месо не једе''. Не само што не воле, не  поштују и не слушају своје родитеље, којима се смеју и презиру их, већ су им они често крвии за све оно у чему су осујећени и што не могу поштеним радом да им приуште - што, наравно, ''имају сви други''. Они који су их родили, престају да постоје за њих, а ако покушају да их подсете на то, родитељи ће, готово сигурно, извући дебљи крај.
Апокалиптичне стрепње (нам) се, нажалост, остварују.
И нису само млађи и немоћнији у самој школи жртве својих школских другова насилника - при руци су им и ''теткице'', наставници, чак и директор. Филмски!
Е, сад, шта кажу стручњаци, како је одговорио ''систем''?
Сарадња родитеља са школом основни је предуслов да се ''згази печурка'', јер случајеви вршњачког злостављања ничу као печурке после кише.
Са порастом евидентираног и у јавности забележеног, примећеног насиља у школама, кажу они који би да зажмуре и олако пређу преко свег,а као да се оно догађа само у етру или на теве фреквенцијаа и папиру, не видећи контекст.
Усвајањем сета ''породичних закона'' од 215.године, родитељ је изгубио много традиционалних ингеренција над дететом, а ''права детета'' и у односу на оне који су га родили, хране га и васпитавају и, посебно, на оне који га образују и додатно усмеравају уздигнута на пиједестал ''златног телета''. Родитељи и васпитачи држе се будно на оку и подлежу одговорности и санкцијама, о чему на свој начин, својим понашањем и, зашто не рећи, пријавама, одлучују -деца. Деца која се експлоатишу, са којом се експериметнише, чије је родитеље и васпитаче ''систем'' разоружао и понизио претворивши их у ново робље, неспособно да радом обезбеди егзистенцију породицама...док им друштвени талог служи као узор богаћења без ''покрића'' и преко ноћи - деца то виде данас брже и боље свуда око себе. Њихово суочавање са светом у којем живе родитељи, ма колико добронамерни били, не могу да спрече.
Променимо систем, почнимо да поштујемо породицу, дајмо времена родитељима да живе и воле, да имају услова и времена да гаје своју децу, учинимо их вреднима, пружимо им добре узоре уместо муља, талога и превара, реалност уместо ријалитија, и биће резултата у свим даљим односима. Знају наши потомци куда садашњи концепт свеопште заваде води и да разлику добро од лошег. Наше је да им пружимо и неки ваљани избор. Док имају овај један који их напада из свих оруђа, са свих комуникацијских канала, бољитка бити неће.