НАША ЗЛАТНА ДЕЦА

Пре неки дан неко ми је позвонио на врата.
Суревњиво отварам, ванредно је стање, знајући да нису активисти странака - иначе бих се направила мртва. Познато лице девојке из суседног улаза. Са њом је и младић.
- Ако вам треба било каква помоћ, да се нешто набави, било шта - нуди моја млада комшиница.
Захваљујем им се топло, жалећи што не могу да их позовем у стан, све се топећи што, ето, у ова и оваква времена ипак постоје бића којима  човекољубље није страно.

Све полази од куће и кућног васпитања, а Андријана је имала где и од кога да се научи реду и поретку.
А онда кренем у пекару и видим на улазима у крају  руком писану поруку да се њој и Александру могу обратити сви којима треба помоћ, као и њихове бројеве телефона.
У време када су млади највећма изабрали себичност и завукли се у своје домове, Андријана и Александар су се одлучили да помажу и опслужују комшилук, мећу којима је, чини се, највише старих и велики број оних који се сами и без ичије помоћи старају о себи.
Било би за девојке и младиће пуне руке посла и у редовном, не тек у ванредном стању.
Ови млади волонтери су увек спремни да се нађу, понесу кесе старијима, оду у куповину, по лек. Деца за пример. Наша златна деца, на услузи увек. Моји јунаци ванредног стања. Верујем и ваши.
                                                                        2/4/2020