NEMOJ DA NAS TUŽIŠ BOGU

 

Strašniju vest od te da se noćas obesio devetnaestogodišnji dečak, nismo mogli da čujemo.

Hiljade misli, milioni pretpostavki, sklapanje pazle portreta jednog života koji se ugasio, a da nije ni počeo.

Kad bih nešto trebalo da kažem, a da bude ono o njemu, ne znam šta bi to bilo da ga sažme kakav je bio. Koristim li ja to prošlo vreme, ''bio'' za nekoga ko još nije ni zakoračio u život a toliko mu se već u predsoblju smučilo? Možda starmali, prerano odrastao dečak, opterećen brigama odraslog čoveka.

Ne znam šta je bila kap u već prepunoj čaši: emotivna duboka patnja napuštenosti, nemanje oklopa za uvrede i povrede kakve nanose postupci i reči odraslih, umor, Nebo će znati. Ono koje si slikao na zidovima hrama Svetog Stefana Dečanskog. Putevima kojima si prošao, uvek pomažući drugima - Marko volonter, kako to sada gorko zvuči.

Nema tih reči, nema ih za dete koje se do juče smejalo na hodniku, predusretljivo, žustro, hiperaktivno, nema ih...ostaju slike i sećanja, mesta na kojima smo se sretali, razmenjivali te kratke ispovesti i utiske.

I taj osećaj da nas nije bilo tu, da nismo postojali za jedno dete, ni društvo, ni sistem, ni porodica, ni retki prijatelji, ni mi s kojima je delio svakodnevnicu radnog vremena. 

Moliću se za tebe, Marko, da ne izlaziš iz zagrljaja i milosti, da ostaneš uvek dete ogromnog srca, da letiš.

Oproštaj Sare Stanković, Markove drugarice iz detinjstva od druga koji je prerano otišao, sa sahrane na Batajničkom groblju 11. decembra 2020. godine:

10/11.decembar 2020.