СИНОВИ Б(Л)УДНИ

Знате, с временом се изоштравају нека осетила. Пустите ствари да иду својим током, заборавите на рокове, време и, нарочито, оно кад би нешто и како требало да буде, деси се, распоред...Кад погубите те и такве оријентире, ствари вам прилазе и догађају се, тада вас се срна не плаши и једе вам из руке.

ОЧАЈ И ОЧАЈАЊЕ

Јесам очајна, али не очајавам. То не зависи од мене. Не знам од кога и чега зависи.

Ко не би очајавао да му се у истој години деси више ужасно болних и трагичних ствари. Кад кажемо ствари за одлазак бића које тако дубоко чини ваш живот, које вас је на свој начин саткало дајући вам пример, задатак за досезање, то тако неприкладно звучи.

Моја драга тетка није више ту, отишла је, никада нећу изговорити ону уобичајену реч, као да ћу ускратити наду у наду, и морам да се привикавам на њено присуство и пратњу свугде где је оставила трага. Окружила сам се успоменама на њу, разговарам с њом, памтим како је реаговала и не излази ми из главе - више ме не напушта, као да се уселила у мене. Апсурдно, сада смо нерестано заједно. Не умем да објасним. Нећу ни покушавати, сем да опишем то ново бивствовање.

Догодило се, наравно, још пуно ствари које замрачују небо.

Не могу да улазим у то да ли је све то нормално, нити у причу, посебно аргументацију, да ли време лечи. Време је вечност, време не постоји. Време је измишљено, а у ствари је трајање, процес материје која се трансформише у нама физички неспознатљиве категорије. Та чињеница уопште не смета постојању. Оно, упркос нашим покушајима да га дефинишемо као постојеће или непостојеће, ипак постоји.

Очајавам, али нисам очајна.

БИЉКА У ПУСТИЊИ

У пустињи постоји неописиво богатство живота; дубоко под каменом или песком он не хаје за "видљивост" нама. Он се догађа. Кактус је пун воде, а свака травка зна како да сачува резрве и ускладишти јутарњу росу да би - преживела. Немојмо се ми бавити животом, посебно не туђима.

Ни биљке ни животиње не преживљавају само у оазама.

Неко нам је створио и пустињу као пејзаж испуњен животом, и није нас питао за утисак, мишљење, нити дозволу.

Ограничени човек даје себи за право да мисли о сувишном, о чему се постарао неко ко је и њега створио и то је врхунац наше овоземаљске фарсе, антрополошког нарцизма, самозаљубљености.

Ако себе упоредим са пустињом, у тренуцима највеће туге, која ме на њен начин не напушта, разумно су ме утешили други. Испричали су ми сопствене драме и како си их или нису никада преживели, али су живи. Много ми је значило, будући да сам неке и приватно познавала и знала шта им је све живот донео.

БИБЛИЈСКА ПОУКА

Врло често понављам библијску причу о блудноме сину.

Нема ништа величанственије од тога да ти се неко заборављен, отписан, под наслагом пепела врати у живот.

Као што каже отац "блуднога сина"- "опростио сам се с њим, а кад ми се вратио, као да сам га поново добио".

У мој живот, темпирано Божјим часовником, вратила се блиска другарица. Толико блиска да је нисам разликовала од сестре. Нисам ни знала колико ми је значила, док се није вратила. Тада сам сваку њену реч чула у пуној јасноћи. Имала је право значење. Могла сам да је чујем.

Вратили су ми се, изненада, и давно у свету изгубљени кумови. Са свом оном љубављу и самилошћу коју имају они који се дуго познају и који само настављају где су стали, као да се то неко "време" залепило у врхунској монтажи, која не прави паузе.

Можда би се све ово догодило и да ми се није десила тако трагична ствар, али ме је несрећа изоштрила да могу да чујем и жедно одговорим на пријатељство, као да се никада није ни прекидало.

Захвална сам Богу на свем разумевању које су за моју тврдоглаву и упорну патњу показали стари пријатељи с којима сам запечатила блискост. Никада нећу заборавити када су ми се нашли и њихов повратак у мој живот везујем за тренутке када сам пролазила најтеже борбе.

ЖИВОТНИ ДИКТАТ

Ми никада нећемо диктирати живот. Живот није одвојен од нас, он је ми сваког тренутка.

Живот је као и одлазак неумољив.

Због наших представа о њему, или, тачније, какав би требало да буде, шта бисмо требали да чинимо и свега сличног што нас безразложно оптерећује, ускраћујемо себи најслађе животне сокове и сласти. Сваки је тренутак ниска нашег живота, који чини и лепо и ружно, док се не навикнемо на истину да он има бесконачно много облика и форми.

Увек сам волела животиње, али сам их се бојала. Сада их се не плашим, доживљавам их као пријатеље и тако ми и прилазе.

Иста је ствар са животом, једном бесконачном реком, пре океаном, ако хоћете. Живот је као соларис, он има своје ћуди. Морамо га понекад носити, понекад трпети, рвати се с њим, слушати га, прилагођавати му се.

Нико нас не пита како ћемо то учинити.

Пустимо живот, он ће већ знати како са нама.

Хвала мојој школској другарици Сузани Станковић што ме подсетила колико некога могу да волим.